Basne Leonarda da Vinčija

Da li ste znali da je Leonardo da Vinči pisao i basne? Iako su svoj štampani oblik dobile skoro 5 vekova nakon što su napisane, ove priče za odrasle sa duboko moralnim porukama koje nas uče o dobroti, iskrenosti, saosećanju i upozoravaju na opasnosti pohlepe, zavisti i sebičnosti, nisu bile zaboravljene u usmenoj tradiciji toskanske regije. Prenošenjem s generacije na generaciju one su menjale formu, ali ne istovremeno i osnovnu pouku koja je nastavljala da živi svoj samostalan život, raskidajući čak i veze sa svojim tvorcem.

Ipak, Da Vinčijevo interesovanje za ovu vrstu pisanja ne treba da nas čudi. Ceo svoj život Da Vinči je posvetio izučavanju prirode i anatomije životinja, stalno ističući veliko poštovanje koje je prema njima gajio. Bio je mišljenja da ljudski rod nikada neće biti zaslužan za pronalazak koji je lepši, jednostavniji i ekonomičniji od onog koji je već stvorila priroda. U njenim pronalascima, kako je ovaj genije govorio, ništa ne nedostaje i ništa nije suvišno.

Posebnu fascinaciju Da Vinči je imao prema pticama i njihovoj sposobnosti letenja, koju je svojim izumima želeo da omogući i čoveku. Preko 20 godina posvetio je proučavanju mehanike njihovih krila i za to vreme stvorio više od 35.000 reči i 500 skica koje su se bavile letećim mašinama, postavljajući osnovu za nastanak aviona 4 veka kasnije.

Ali Da Vinčijeva ljubav prema pticama nije bila samo profesionalne prirode. Osim što je voleo da ih posmatra i crta, priče iz njegovog života otkrivaju nam da je imao običaj da odlazi na pijacu i kupuje ptice samo da ih odmah potom pustio na slobodu. Saosećanje koje je imao prema njihovoj patnji izrazio je i u jednoj od svojih najelegičnijih basni, koju vam u nastavku poklanjamo.

Basna o zebi

Kada se vratila u svoje gnezdo sa crvom u kljunu, Zeba je shvatila da joj nema dece. Neko ih je odneo dok je bila odsutna.

Počela je da traga za njima, dozivajući ih u plaču. Celom šumom odjekivali su njeni krici, ali niko nije odgovarao.

Danju i noću, bez spavanja i jela, Zeba je tražila svoje malene, na svakom drvetu i u svakom gnezdu.

Jednog dana druga zeba joj je rekla: “Mislim da sam videla tvoju decu u farmerovoj kući.”

Zeba se puna nade uputila ka farmerovoj kući. Sletela je na krov, ali nikog nije bilo. Spustila se do dvorišta – opet nikog.

Zatim je podigla glavu i ugledala kavez na prozoru. Njena deca su bila njegovi zatočenici.

Kada su videli svoju majku zakačenu za rešetke kaveza deca su počela da je mole da ih pusti napolje. Ona je pokušala da slomi rešetke njihovog zatvora kljunom, kandžama, ali uzalud.

Onda je prepuna tuge odletela.

Sledeći dan, Zeba se vratila do kaveza svoje dece. Dugo ih je gledala sa tugom u srcu. Onda ih je hranila kroz rešetke jednog po jednog, poslednji put.

Donela im je otrovne biljke i malene ptice su uginule.

“Bolje smrt”, rekla je, “nego gubitak slobode.”

Author: Ena

Share This Post On

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *