Grofica Kasteljone – boginja selfija XIX veka

Nedavno sam pročitao tekst jednog svog prijatelja o jednom filmu koji je jednom pogledao i jednoj knjizi koju je jednom pročitao, a koja se u tom filmu pojavljuje kao lajt motiv. Uglavnom, negde na kraju teksta napisao je, citiram: kažu da je neki grad mit kada izgleda lepše na snimku nego što izgleda uživo – to kažu ili sam ja izmislio, neću da vam priznam. A ja sam čuo jednom, jednog čovek na jednoj maloj crnogorskoj plaži kako izgovara sledeće rečenice: …znam, video sam je na slici, kažu da je uživo još lepša. To ne mogu da znam, ali znam samo da je baš tog trenutka kada ju je taj neko slikao bila najlepša, lepša i od same sebe pre i posle toga. Pa neka je i pozirala, neka je i ta slika sređena u fotošopu iako je već ionako imala šminku, a neka je. Ona je lepa jer je neko to pomislio i slikao je, da je slikao sat ranije ili deset godina kasnije ona bi i dalje bila lepa, ma najlepša. Beleženje njene lepote je to što je čini lepom, to što će ova slika živeti duže od nje, a lepo mora da traje. Vidi je samo.

Izgovorio je taj monolog naizust ili sam ga ja upravo sada izmislio kao i svog prijatelja možda, i njegovu priču, a možda nikada nisam ni video more – naravno da vam neću reći. Jednu stvar svakako jesam video – to su fotografije grofice Kastiljone, a njoj su ovaj tekst i njegova poetska preambula posvećeni. Da, bila je prelepa, svi su to znali, i ona je to znala pa je stoga svoju lepotu beležila fotografijama.

Rodila se 1837. godine u Firenci pod imenom Virdzinija Oldoini. Porodica joj je bila iz nižeg aristokratskog staleža. Već sa 17 se udala za grofa de Kastiljonea i preko njega će ući u više aristokratske krugove i u svakom od njih ostaviće značajan trag. Bila je ljubavnica Napoleona trećeg i možda, na osnovu njenog uticaja na francuskog vladara, razlog zbog koga će Italija postati kraljevina 1861. Na posletku sve to nije bio dovoljan razlog da je svet pamti, jer bilo je lepih žena i pre nje, bilo je onih zbog kojih su se kraljevstva rušila i gradila, ali je ona bila prva koja je svoju lepotu i svoj uticaj na muškarce zabeležila sa preko 700 fotografija.

Bio je to period kada je fotografisanje tek bilo u povoju, nekoliko decenija nakon pronalaska samog aparata, a kompanija Mayer&Pierson jedna od prvih koja se bavila fotografisanjem elite. Svih 700 slika zabeležio je sam Pierre-Louis Pierson počev od 1856. pa sve do nekoliko godina pred njenu smrt. Najzanimljivija stvar u svemu tome bila je ta da je sama grofica birala kako će svaka od fotografija izgledati, navodeći Pierson-u pod kojim će je uglom fotografisati, nameštajući se u odredjene poze pri čemu je svoju toaletu uvek sama birala, a neretko bi zahtevala od drugih, ili bi to i sama uradila, da na fotografiji kistom docrtaju nešto čime će ona dobiti na umetničkom dojmu. Do narcisoidnosti fascinirana svojom lepotom grofica je fotografije i čitave albume slala svojim prijateljima. Ako se uhvati hronologija nastanka svake od fotografija uvideće se da je u početku kamera bila tu kako bi ovekovečila njen grandiozni ulazak u visoko francusko društvo, sa njom u ekstravagantnim, često pompeznim odeždama.

Kasnije će često predstavljati uloge likova iz opere, predstava i književnosti. Ta hronologija podrazumeva tri bitna perioda njenog fotografisanja, prvi je od 1856. do 1857. u kom će se na početku videti kako gotovo smerno pozira pred kamerom u crnoj haljini. To je period njenog ulaska u parisko društvo. Drugi period je od 1861. do 1867. Bilo je to vreme njenog ponovnog vraćanja u Pariz. Na fotografijama iz tog vremena jasno se vidi pečat njenog umetničkog damara i spremnost da svoje slika obeleži uplivom fantastike i na momente čak bizarnošću. Često su njene slike bile namenski urađene kako bi poslužile kao poruka upućena određenoj osobi ili događaju (poput one na kojoj u ruci drži nož, a koju je poslala svom mužu u trenutku kada je želeo da joj oduzme dete u procesu njihovog razvoda).

Vremenom, kako je njena fizička lepota bledela, grofica se služila određenim postupcima kako bi prikrila one delove svog tela za koje je smatrala da su izgubili na svojoj lepoti, a istodobno usmeravala na one koji su i dalje bili simbol njenog trajanja.
Nakon 1870. grofica živi sve povučenije u svojoj ekscentričnosti, vrlo retko napuštajući svoj dom, a i tada obavijena tamnim velom. Pred kraj svog života nakon nekih dvadeset godina, grofica Kasteljone će ponovo ući u studio Pierre-Louis Pierson-a, ali ovaj put kamera će beležiti njenu psihičku nestabilnost i tragove starenja na njenom telu. Ali i na tim slikama očitava se lepota njene starosti, njenog ludila i gordosti koju je i dalje nosila sa sobom, sa kojom će i umreti 1899. godine.

Od preko 700 fotografija grofice ostalo je sačuvano 433 i to zahvaljujući francuskom simbolističkom pesniku, slikaru i kolekcionaru Robert de Montesquiou-u koji je u porivu svoje očaranosti grofičinom lepotom otkupio njene fotografije i napisao njenu biografiju La Divine Comtesse. Te fotografije se sada nalaze u Metropoliten muzeju.

Na kraju, grofica Kasteljone je možda bila i prvi model u svetu fotografije, ako jeste: svakako je bila poslednji koji je sam režirao svoje sesije i sinonim ekstravagantnog odevanja tog vremena, svesna svoje lepote i svojih osećanja za artizam. Bila je verovatno i najlepša žena svoga doba, tako kažu ili je bar tako ona mislila. Ako nije, a onda je sigurno bila najlepša u gradu u kom se rodila ili u kom je umrla, možda baš onom o kom je moj prijatelj pisao, ali ni to ne možemo znati. Ne možemo znati ni da li je bila lepša na foto snimcima ili uživo, niti da li je onaj čovek na plaži baš njenu sliku gledao, kao što ne možemo znati da li je bio u pravu, jer na kraju svega: to je sve mit, kao i grofica, kao i priča o njoj, o jednom dobu, o Italiji i lepoti, o svemu gore napisanom. Ostale su samo fotografije kao nemi svedoci istorije, a kad bi sve ostalo i bilo izmišljeni mit ja vam sigurno neću reći od koga sam ga čuo.

Author: Vuk Janjev

Share This Post On

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *