La linea: linija smo po kojoj hodamo

Svaki crtež mora početi linijom, jednostavnom, tankom, ma koliko kratkom, iz koje će se kasnije razviti sve ostalo. Ja znam za jedan koji će ta linija i ostati, a verujem da znaju i mnogi drugi jer je gospodin Linea od 1969. godine jedan od najprepoznatljivijih i najpopularnijih crtanih likova Evrope.

Te godine je Osvaldo Kavandoli, svojom belom olovkom, iz jedne tačke povukao liniju koju će završiti tek sedamnaest godina kasnije. On će sam biti akter ovog animiranog filma, zapravo njegova ruka sa olovkom u njoj, koja odgovara na zahteve glavnog lika, istodobno ga dovodeći i u neprilike – docrtavajući nove oblike onde gde bi nit bila prekinuta.

Gospodin Linija je tako ostao osoban u svetu animacija. Njegova silueta se nalazi u okviru te linije i tako se, bivajući njen deo, kreće zdesna na levo sve dok ne dođe do njenog kraja ili prepreke čime čitava animacija dobija smisao i dramatičnost u njegovom prevazilaženju istih.

Ako se pogleda stvaralački proces u kom je ova animacija nastala, videćemo da to nije bilo puko povlačenje linije koja će u momentu inspiracije postati ono što ćemo mi kasnije videti, već je to bio normalni stvaračački čin u kom je Osvaldo pokušavao da stvori određenog junaka. Međutim, od kompleksnog crteža koji je tada nastao, umetnik je polako počeo da briše sve što se njemu učinilo suvišnim, sve što ne doprinosi emociji tog lika ili mu, naprotiv, u tome odmaže tako što usmerava fokus na sebe mesto na ono što treba da budu njegovi primarni iskazi.

Tako je deo po deo, potez za potezom, umetnik obrisao sve ono bezizražajno sa papira, da bi mu na kraju ostala samo jedna jedina linija kojom se na tom istom parčetu hartije moglo iskazati sve, jer ona jeste paradigma svega.

Nimalo nije slučajno što se to dešava baš u vreme kada u Americi Steve Reich i Philip Glass stvaraju muziku minimalizma, a Francuskom i čitavim svetom vlada Novi talas filmskog stvaralaštva. Bilo je to vreme ubrzanog razvoja, megalomanske proizvodnje, uvećavanja gradskog stanovništva, svega onoga što će svoju eskalaciju dobiti godinama kasnije.

Animacija toga doba je, takođe, bila dovoljno napredna da se mogao stvariti bilo kakav crtani lik u 3D perspektivi, ali bi on bio još samo jedan od mnogih dok je jedan ovakav, gotovo nerazumljivi, ekspresivni, jedinstven u odnosu na njih.

La linea se na televiziji počela prikazivati 1971. godine i već na početku je pokupila simpatije gledalaca. Glas glavnom liku je davao Karlo Bonomi i govorio je na nerazumljivom jeziku koji je ipak imao italijanski naglasak (po sredi je bila mešavina različitih italijanskih dijalekata, ali je sam način govora njega činio nerazumljivim). To se nepoimanje odnosilo samo na jezik jer se, zapravo, iz same intonacije, ekspresivne mimike lica (koje sem nosa i usta nema ništa više) i gestova kakve je gospodin Linija pravio, jasno razumelo sve ono što se njme iskazuje. Na taj način su ga razumeli i širom četrdeset zemalja u kojima će on biti prikazivan.

Da, ovaj jedinstveni crtani lik je slika Italijana, njihovog temperamenta i ponašanja. Stoga nije potrebno da jezik kojim on govori bude razumljiv bilo kome jer on već na prvo slušanje, uz animaciju čiji je komentar, odaje taj plahoviti mentalitet Italijana, njihove nagle promene raspoloženja, glasnogovorništvo, potrebu da svoje reči dopunjuju ili utemeljuju pokretima ruku i sve uz onaj šeretski osmeh. Ako sve to ponovo stavimo u kulturno – istorijski kontekst, određeni sadržaji i skečevi unutar animacije dobijaju na značaju i dubini.

Reč je o portretu modernog Italijana koji u birokratskom, kancelarijski uređenom društvu, sve manje vodi život na stari način i podređuje ga kapitalističkim zahtevima moderniteta. Put koji on svakodnevno prelazi od doma do svog posla jeste ravna linija i sve na tom putu je prepreka do njegovog uspeha. La linea je jedan duhoviti komentar na takva društvena stremljenja.

Uticaj modernog društva se lepo predstavlja u šestoj epizodi, na početku koje se glavni junak prvo dovodi u sukob sa nekom predstavom nemani. Njegova borba protiv nje je prikazana gradacijskom promenom oružja kojim se on protiv nje bori, a sve iz nemogućnosti da je savlada. Taj niz od primitivne toljage, preko tenka i rakete, do smrtonosnog gasa koji se i u malim bočicam distribuira, podrazumeva jedan istorijski niz čovekovog oružanog napretka i dostignuća (ili to može drugačije da se nazove?).

Dalje na putu, on će uspom koji mu se isprečio zahtevati da pređe u kolima (prvo putničkim, kasnije trkačkim) pošto prethodno odbije da to učini na konju koji mu je nacrtan, čime se jasno aludira na potrebu modernog društva za stvarima novog veka koje će im svojom praktičnošću pomoći da savladaju prepreke i što brže pređu put pred njima.

Epizoda se završava scenom u kojoj gospodin Linija nailazi na mali pijedestal i štap, za koju će misliti da je dirigentski, na njemu. Ispostaviće se da je reč o bubnjarskoj palici i da ona u njegovoj ruci ne vodi simfonijski orkestar već udara po činelama u ritmu nove muzike. Tako se u samo dva minuta oslikava promena koja se dešava u Italijanskom društvu, bila ona u muzici, politici, društvu uopšte, njegovim potrebama, ili u čoveku samom.

Sve ovo se može proširiti i na čitavo ljudstvo i probleme koje su taj svet pritiskale jednako koliko se i danas može govoriti o prisutnosti svega toga u našem postmodernom društvu, o potrebi postojanja duhovitog, temperamentnog crtanog lika koji svojom jednostavnošću iskazuje sve ono što jedan čovek jeste i sve ono što on želi, a istovremeno pokazuje da sve to nije potrebno čoveku da bi bio ono što je primarno i da bi ostao na putu čiji je, a to vidimo i sami, neraskidivi deo.

Tako nas je sve najdužom linijom objasnio Kavandoli.

Author: Vuk Janjev

Share This Post On

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *