Ludovico Einaudi: klasika malih soba sa velikim prostranstvom među ćoškovima

Ludovico Einaudi je verovatno najpopularniji pijanista i kompozitor klasične muzike u Evropi u ovom trenutku. Verovatno je većina vas i čula bar neku njegove kompoziju, a da toga nije ni svesna. Jer puno njih je reciklirano po reklamama, dzinglovima i filmovima. Možda ste ga čuli i na Radio Begradu 3 negde posle ponoći, u Noćnim promenadama. Ako ni tu niste, evo price o njemu.

Rođen je 1955. godine u Torinu. Sin Gioulio Einaudi-a i unuk Luigi Einaudi-a, bivšeg Italijanskog predsednika. Školovao se na Konzervatorijumu Verdi u Milanu, gde je stekao muzičko obrazovanje i diplomu 1982. godine. U početku svog bavljenja muzikom i komponovanjem, Einaudi je ostajao striktno u okvirima klasične muzike da bi ubrzo počeo u svoje kompozicije da upliće i moderne stilove poput popa, roka, world i folk muzike, a sredinom prve decenije ovog milenijuma i elektronsku muziku. Nakon završetka studija sredinom osamdesetih sarađivao je sa raznim pozorišnim i plesnim trupama komponujući muziku za njihove nastupe.

Njegova prava muzička karijera počinje devedesetih godina, albumom Stanze (1992). Na tom albumu nalaze se kompozicije za harfu koju će svirati Cecilia Chailly. Nakon tog albuma će uslediti njegov prvi album za solo klavir Le onde (1996). On je nastao kao refleksija na novelu Talasi (1931) Virdzinije Vulf. Već tim albumom on će osvojiti simpatije kritike, ali i publike koja je osetila kako se dirke pod njegovim prstima pokreću lagano poput nekada Šopenovih, postepeno ih zapljuskujući svojim minimalizmom koji će kasnije odjekivati u čitavom njegovom stvaralaštvu. Naslovna numera otvara sliku talasa baš kako bi se i očekivalo, a album se dalje nastavlja u svojoj jednostavnosti kako bi se do kraja sve vise usložnjavao uz zadivljujuću količinu ukrasa u kompoziciji Onde corte.

Sledeći album će mu biti Eden Roc (1999) da bi nakon njega usledio još jedan album za solo klavir I giorne (2001) inspirisan njegovim putovanjima po Africi. Potom će uslediti saradnja sa Ballaké Sissoko, muzičarem iz Malija na albumu Diario Mali (2003), a nakon njega albumi Una matina (2004) i Devendre (2006). Na albumu iz 2006. godine će pored njega na klaviru svirati i sinfonijski orkestar. Reč je o verovatno najboljem dotadašnjem Einaudijevom izdanju. Koristeći klavir kao okosnicu melodijskog kostura on na njega nadograđuje čitavu kompoziciju. To se već vidi u naslovnoj numeri koja je druga na albumu, ali je već u njoj očigledan njegov neporecivi talenat da emocije veže sa muzičke minijature. U pesmu nas uvodi neočekivano lagano, ali se onda progresijom proriče dolazak čitave oluje koja slušaoce gotovo da zbriše u stvaranju. Ophrvanost emocija koje nesagledivo rastu i naglo smirivanje i spuštanje koje će se nastaviti kroz čitavu pesmu. To je ono što ovog čoveka čini jedinstvenim u ovom dobu, samo u par minuta mužičke minijature on sažima čitav život sa latitudama njegovih uspona i padova, nadolazećih emocija i melanholičnih osamljivanja.

Nagon ovom maestralnog albuma uslediće Nightbook (2009) koji će označiti nov pravac u njegovom stvaralaštvu i upliv električnog sintija. Ovo će biti i prvi pravi pokazatelj njegovog uspeha i mainstreem proboja, prodavanjem čak 35 000 kopija u Italiji. Napokon, doći će na red i album iz 2013. godine Time lapse. Mnoge je iznenadilo što se na početku jednog pijanističkog ostvarenja nalazi violina, ali na taj način se Einaudi igra svojom melodičnošću dozvoljavajući violini da ga prati, a neretko i da vodi same kompozicije kaskajući po svojim bas dirkama za njom. Time će Einaudi stvoriti još jedno remek-delo i učvrstiti svoje mesto kao jednog od najvećih kompozitora klasične muzike svoga doba.
I ima tu još mnogo šta da se kaže o njegovim soundtrack-ovima, muzici za film poput francuskog Intouchables ili trejlera za sada već čuveni Black Swan, ali sve su to stvari koje Einaudi radi usputno dok stvara muziku za svoje albume.

Ako na kraju dozvolim sebi da budem prisan sa čitaocima, moram priznati da je malo muzičara klasične, neoklasične ili bilo kakve muzike koja se temelji na ruševinama klasike, koji me mogu navesti da se nasmejem dok ih slušam, da pojačam do maksimuma i ispunim prostoriju tim zvukom, da ustanem jer ne znam sta se radi u takvim trenucima, a necu da pogledam kroz prozor je bilo bi previše patetično, a ne smem ni da samo stojim na sredini sobe jer se plašim da će mi neki zvuk sa emocijom koju nosi promaći pa hodam od ćoška do ćoška pa u krug i sve iznova, kao što me Einaudi iznova oduševljava novim albumom, jer samo on me može navesti da sve to radim.

Author: Vuk Janjev

Share This Post On

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *