Smrt u Firenci

Nakon što je u Italiji proveo nekoliko meseci komponujući “Pikovu damu”, Petar Ilič Čajkovski se u jesen 1890. vratio u Moskvu prepun uspomena. Genije sa severa će pamtiti to putovanje celog života, često ga spominjati i stalno se na njega vraćati u svojim mislima, dnevnicima i pismima, u svom radu. “Italijanski kapričo” i “Serenada za gudače” su dela nastala od uspomena na dane pod suncem Mediterana, pod visokim borovima crnih krošnji i crvenkaste kore, sećanje na rascvetale narandže opojnog mirisa, na freske toplih boja u crkvama punim vernika, i praznovernih i strastvenih, na renesansne vitke, pravilne lukove koji kontrastiraju bujnoj i neukrotivoj vegetaciji juga, i najzad sećanje na ljude- bučne, lakomislene, prevrtljive, ali i sposobne da vole, tople i strastvene. Najuzbudljivije delo iz svog italijanskog opusa, gudački sekstet, Čajkovski je napisao misleći na grad koji mu je ostavio neizbrisiv trag. Vrativši se u Rusiju, u ravno, tiho i hladno selo Frolovskoje, Čajkovski je komponovao “Souvenir de Florence” (”Sećanje na Firencu”). Kompozitor zavodi slušaoca krivudavim putem kakve su i staze na starim toskanskim grobljima: od čeznje, iščekivanja, uzaludnog nadanja, do violentnih strasti i krajnjih uzbudjenja, zatim mira, kontemplacije, romantičnih nevinih maštanja, da bi na kraju probudio putene strasti u poslednjem stavu seksteta dočaravajuci južnjačke igre oštrog ritma, crnpurasta lica i zažarene oči Italijana. Međutim, Čajkovski nam pre svega otkriva sopstveno uzbuđenje i fascinaciju onime što je doživeo u čarobnom gradu Đota, Botičelija, Mikelanđela, Donatela…

Čajkovski nije jedini čovek sa severa koji se fatalno zaljubio u Firencu. Dolazeći u grad sa istoka, iz pravca Fjezola, putnik nailazi na ono što Italijani zovu “Cimitero degli Inglesi”, odnosno “ Englesko groblje”. Neobična pozicija ovog groblja je prvo što pada u oči. Istina je da se ono nalazi na romantičnom brežuljku, gusto obraslom kiparisima i borovima. Ispod gustih grana izviruju kamene glave anđela i vrhovi mermenih krstova koji čuvaju večni san upokojenih stranaca- severnjaka koji su odlučili da zauvek ostanu u Firenci. Međutim, ono što je nočekivano (zapravo veoma neprijatno) je to da se “Cimitero degli Inglesi” nalazi na sred najprometnijeg firentinskog bulevara, koji se oko groblja širi, obgrljuje ga i desakralizuje. Taj nekada mirni i sveti brežuljak, danas je najbučnije mesto u grada.

Sve do Napoleonovih ratova jedina verska konfesija kojoj je bilo dozvoljeno da sahranjuje svoje mrtve na teritoriji Firence bila je rimokatolička. Izuzetak je činila jedino mala jevrejska zajednica, dok su sve ostale veroispovesti morale da koriste groblja u drugim gradovima, najčešće Livornu. Taj, za ožaloščene neprijatan i nepraktičan zakon, nije bio ništa neobično u Italiji. U mnogim velikim gradovima, kao na primer Rimu, groblja za ne-rimokatolike se neće pojaviti sve do početka XIX veka. Napoleon, koji svoja osvajanja nije smatrao “okupacijom” već “prosvetiteljko-oslobodilačkim pohodima” prvi je prekinuo sa dotadašnjom praksom i demokratizovao groblja. Međutim, sa padom njegovog režima propale su i tekovine koje je doneo. Ponovo je uvedena konfesiona segregacija. Ipak, ulaskom u moderno doba, čak su i Vatikanu bliske italijanske zemlje morale da pokleknu pred duhom novog vremena- ako ne iz moralnih razloga, onda svakako iz ekonomsko-merkantilističkih. Godine 1827. švajcarska evangelisticka zajednica u Firenci, pre svega bogati trgovci čiji je veliki kapital pokretao trgovinu grada, kupila je od toskanskog vojvode Leopolda II parcelu koja se nalazila sa spoljne strane srednjevekovnih zidina koje su opasivale ono sto se danas naziva staro gradsko jezgro. Zemljište se nalazilo tik uz kapiju Porta a’ Pinti, na istočnom izlazu iz Firence. Daleko od gradske vreve, parcela na uzvišenju je delovala kao idealo mesto za poslednje počivalište zemnih ostataka najmilijih.

Švajcarskim evangelistima su se se uskoro pridružili protestanti drugih narodnosti, pre svega Englezi. Ova zajednica je bila potpuno drugačija, a takođe i mnogobrojnija. Činile su je pre svega aristokrate, bogata buržoazija, umetnici i mislioci. Ovaj brojni došljaci imali su manje praktičan razlog za ostanak u Firenci. Umesto vlažne i hladne engleske klime, ovde ih je čekalo sunce. Osim toga, ovaj veoma obrazovan svet je u Firenci iz prve ruke mogao da se napaja klasičnim i renesansnim lepotama koje su na samom početku XIX veka ponovo postale moderne. Bilo je to vreme kada su nova tehnička dostignuća omoguila da se putovanja od nekoliko nedelja skrate na svega par dana, putevi su bili udobniji i sigurniji, kao i prevozna sredstva. Umesto nužnog zla, putovanja su postala luksuzna uživanja za privilegovane, statusni simbol. Od polovine XVII veka smatralo se da mlad muškarac iz otmene porodice ne sme da propusti priliku da makar jednom ne prođe Grand Tour. To je bilo veliko evropsko putovanje na kojem se mladić iz prve ruke upoznaje sa klasičnim, srednjevekovnim, rensansnim i baroknim izvorima, kao i običajima, jezicima i modom zemalja kroz koje se prolazi. Italija je bila centralna trasa putovanja, a Firenca centralna tačka sa svojom Santa Mariom del Fiore, santa Mariom Novelom, Ponte vekjom i galerijom Ufici. Međutim, kako su putovanja postala dovoljno udobna i bezbedna i za dame, mogi bogati i slavni engleski parovi su doputovali u Firencu. Neki od njih na kratko, međutim, mnogi preplavljani lepotama umetnosti, udobnošću klime i italijanskog stila života odlučuju da zauvek ostanu u ovom gradu. Groblje za koje su se izborili švajcarski trgovci biva preplavljeno engleskom višom klasom, ili čak pre nečim što bi se moglo nazvati “višom klasom duha”. U viktorijanskoj epohi se visoko obrazovanje u umetnostima, a zatim i amatersko bavljenje njima kroz ceo zivot smatralo sastavnim delom bitisanja civilizovane jedinke. Većina sentimentalnih došljaka sa severa, već zaljubljeni u grad na Arnu, lako je nalazila inspiraciju i hrabrost da ostane tu, na izvoru muza. Ser Harold Ekton, Elizabet Brauning, Robert Louvel… samo su neki od viktorijanskih engleskih pisaca koji počivaju ovde.

Čuveni spisateljski par Robert i Elizabet Brauning dolaze sa celom porodicom da bi nekoliko godina proveli u Italiji i potpuno bivaju očarani njenim ljudima i njihovim običajima. Elizabet, iako Engleskinja, biva duboko dirnuta političkim previranjima u Italiji u koju se zaljubljuje, pa se ne ustručava da piše političke pesme u kojima se zauzima za ujedinjenje i slobodu Italije. Ove pesme su u konzervativnoj Engleskoj dočekane na nož kao mešanje u politiku stranog naroda, rušenje poretka i protivljenje engleskoj zvaničnoj politici. Ovoj fizički krhkoj, a hrabroj ženi uskoro jedan za drugim umiru blizak prijatelj, otac i sestra, što je vodi u duboku depresiju i zavisnost od morfijuma. Umrla je u rukama svog supruga “smešeći se, srećna, sa licem kao u deteta”,   pogleda uprtog kroz prozor, u toskanski pejzaž. Poslednje reči koje je izgovorila bile su: “…Lepota.”. Cela četvrt u kojoj je stanovala, bila je potpuno neprohodna od hiljada Italijana koji su se tiskali da iskažu poslednje poštovanje hrabroj ženi sa severa’ strankinji, a prijatelju. Sahranili su je na Engleskom groblju, u monumentalnom sarkofagu od belog mermera koji je visoko uzdignut na četiri stuba, a koji je nekada gledao na toskanski pejzaž koji je toliko volela.

Ubrzo su Englezi postali dominantna zajednica stranaca, kako u gradu, tako i na groblju. U narednih nekoliko decenija su im se pridružili i Amerikanci. U drugoj polovini XIX veka nije bilo neobično čuti engleski u boljim kućama Firence. Iako dobro infiltrirani u sve pore društva i moći, Englezi su imali svoja mesta okupljanja, svoje klubove i restorane. Ubrzo je i samo švajcarsko groblje postalo poznato kao kao “Englesko groblje”. Englezi su činili grupu koja je strastveno volela umetnost svoje nove prestonice, tako da su bili prvi koji su podigli glas i uznemirili svetsku javnost kada su u Firenci započeti veliki radovi na izgradnji monumentalnih akademističkih građevina i modernizaciji grada. Ove pompezne javne zgrade i trgovi (sa tačke istoričara umetnosti potpuno bezvredni, čak vulgarni) trebalo je da umnogostruče bogatstvo buržoazije koja je u njih ulagala, ali je izgradnja u isto vreme podrazumevala i rušenje remek-dela pozne gotike, rane renesanse i baroka. Skandalozni primer je veliki trg Piazza della Repubblica koji se nalazi u srcu grada, na mestu nekadašnjih renesansih i baroknih plemićkih palata, starog gotskog tga, stare Velike pijace i srednjevekovnih kula. Grupa Engleza i Amerikanaca lobirala je i sprečila dalju “modernizaciju” grada. Ironija je da je upravo pobeda interesa trgovaca nekada omogućila formiranje “Engleskog groblja”, kao što su sada ti isti Englezi morali da brane Firencu samu od novih interesa nekih novih trgovaca.

Svoje mesto su na ovom groblju pronšli i pravoslavni Rusi koji su postajali sve brojniji kako se XIX vek bližio kraju. Mnogi spomenici sa ćiriličnim natpisima svedoče o popularnosti ovog sunčanog grada među krugovima petrogradske i moskovske aristokratije. Princeze, kneginje i grafine leže ispod naprslih kamenih ploča, ali niko ne dolazi da skloni suvo lišće i travu koji su prekrili epitafe. Među pravoslavnima je sahranjena i devojka neobične sudbine- Kalima, crna robinja iz Nubije koju je Šampolion kao devojčicu poveo sa sobom iz svoje velike afričke pustolovine. Išavši iz ruke u ruku kao kuriozitet i igračka, Kalima je u 14-oj godini slučajno dospela u Firencu. Dirnuta njenom sudbinom jedna ruska porodica ju je prihvatila i krstila u pravoslavnoj veri kao Nadeždu. Čudnim putevima sudbine Kalima-Nadežda se udala za italijanskog plemića iz kuće de Santis. Za života je promenila tri nacionalnosti, konfesije i imena. Ona danas počiva ispod ruskog krsta od belog mermera sa natpisom:

“Ovde počiva telo

crnkinje Kalime

pri Sv. Krštenju nazvane Nadežda
dovedene u Firencu
iz Nubije leta 1827.
Primi me Gospode
u Carstvo Tvoje”

Lice grada se menjalo kako se približavao početak Xxog veka.. Firenca je nadrasla srednjevekovne gradske zidine. Kada su zidine i kule srušene na njihovom mestu je igrađen veliki kružni bulevar koji je postao glavna arterija grada. Groblje, nekada skriveno i u dostojanstvenoj tišini, sada se našlo na sred saobraćajnice. U blizini su izgrađeni ateljei za umetnike zbog romantičnog vidika koji se pruzao preko čempresa i spomenika. U jednom od njih radio je i Švajcarski slikar Arnold Boklin. On se u drugoj polovini XIX veka sa porodicom preselio iz Bazela u Toskanu. Njegov atelje se nalazio tačno preko puto groblja kojim je kao simbolista i romantičar bio fasciniran. Medjutim, sve do smrti ćerke Mari, Boklin nije počeo da se bavi ovim motivom koji ga je već dugo fascinirao. Iz velike tuge za umrlim detetom počelo je da nastaje ulje na platnu “Ostrvo mrtvih”. Kiparisi, boje, atmosfera, kamen- sav taj materijal koji je već dugo posmatrao je sada posluzio kao inspiracija za remek-delo. Jos dok je stajala nedovrsena u ateljeu, slika je izazivala veliko uzbuđenje kod svakog ko bi je video, a bogati poručioci su želeli da je baš oni poseduju. Boklin je napravio pet verzija, a one se nalaze u muzejima u Njujorku, Bazelu, Berlinu i Lajpcigu, dok je jedna verzija uništena u II svetksom ratu. Oko kiparisa i kamena na brezuljku nalazi se voda. Haron, vozar, prevozi dušu u njen večni stan. Ostrvo na slici je, kao i groblje danas, potpuno izolovano, nepristupačno. Nabokov svedoči da je slika bila pravi hit početkom XX veka- svaka druga porodica u Berlinu je imala reprodukciju “Ostrva mrtvih” na svom zidu. Frojd, Lenjin i Hitler su posedovali po reprodukciju i bili veoma uzbuđeni ovim delom.

Godine 1877. groblje je zatvoreno. Preko 120 godina bilo je potpuno napušteno, a ovaj predivni park sećanja je u potpunosti zanemaren, prepušten zubu vremena. Tak nedavno su preduzeti radovi za vraćanje starog sjaja ovoj fascinantnoj devetnaestovekovnoj nekropoli.

Na “Cimitero degli Inglesi” leže stotine onih koji po rođenju nisu pripadali Firenci, ali koji su se u nju srastveno zaljubili, kojima su toplota i svetlost, pogled na plave planine u daljini, kao i visoki čempresi među mramorom misao o smrti učinili manje bolnom, spokojnijom, ili čak romantičnom. Njhovi poznanici koji su ipak napustili Firencu, kao Čajkovski, nikada nisu mogli da je zaborave, kao ni ono sto su tamo doživeli i videli. Kada god bi u sivilu, magli i hladnoći svojih severnih gradova na tren zastali i zatvorili oči, pred njima bi uvek iskrsavao “Souvenir de Florence”.

Autor teksta Aleksandar Nikolić

Author: MII4ME Team

Share This Post On

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *